Uvijek je nešto

Uvijek je nešto. Često smo to mi, a ponekad je i netko drugi.

Ako u obitelji, među kolegama ili prijateljima imaš ljude koji baš ne razumiju zašto sad odjednom ne želiš pojesti onaj Kinder Bueno ili ne želiš lisnato s čokoladom iz pekare, daj im da pročitaju ovaj tekst.

Fitness srijeda kao fitness srijeda, opet ja o prehrani i tim zdravim navikama. Zamolila sam svoju dragu Ivonu da mi predloži temu za blog. Ovo je njena ideja i nadam se da će biti zadovoljna napisanim 😀 Imam podosta ovakvih tema na stranici i nisam se željela ponavljati, a opet… kad je to tako velik dio mog posla, a da ne kažem…života, teško mi je pisati samo jednom i nikad više.

Tko te sabotira? Nećemo lagati, često sabotiramo same sebe. Uvijek je nešto. Posao, žurba, klinci, proslave, još malo gužve, ne stigneš ni na wc, a kamo li kuhati, sad je ovo, sad je ono. Uvijek je nešto. No to nije tema današnjeg teksta.

Što kad te sabotira netko drugi? Nemam pojma. Nije da nemam iskustva, ali ne znam kako to riješiti. To je kao neka sabotaža iz ljubavi. Ponekad i nije. Možda je samo nerazumijevanje. Tako da možda nekome tko ovo sasvim slučajno čita i ne nalazi se do sada u ovom tekstu, pada na pamet “pa dobro, valjda imaš razumijevanja za svoju familiju ako te za vrijeme ručka nude s pečenim krumpirom, kolačima, domaćim kruhom…” Iako si im možda već deset puta ljubazno rekla da ne bi, jedanaesti put možda prođe.

Valjda imaš razumijevanja za one koji te nude, čak i ako vrlo očito oni nemaju razumijevanja za tebe.

Ma ne, bez brige… neću post pretvoriti u neke urote i teorije zavjere na radnom mjestu ili u vlastitom domu. Ako ćemo čisto odabira radi; ok je da netko jede pečeni krumpir i hrgu friškog domaćeg kruha, jednako kao što je ok da netko to ne jede.

Ok je ponuditi taj pečeni krumpir (čak dva-tri puta) jednako kao što je ok krumpir i odbiti. Jel je?? Jel zbilja ok odbiti? Nitko se neće uvrijediti? Kod nas u Hrvatskoj??

Vrijeđamo se samo tako! I ja što me ovaj s druge strane stola nudi tim friškim kruhom već 101 put i ne kuži kad kažem da neću i taj s druge strane stola zato što ga odbijam već 101 put. Friški kruh s najhrskavijom koricom na svijetu. A u čemu je problem? Da nije niti do te uvrede, pa čak ni do onog “ma ajde barem probaj…” nego što bi ja vrlo rado zapravo pojela taj friški hrskavi kruh i vodim u startu već rat sama sa sobom. Ipak svaki od tih 101 puta kažem NE i malo sam si ponosna, a istovremeno mi želudac pušta suzicu za hrskavom koricom friškog kruha koju neće dobiti.

Ali ni jedan od tih 101 put neću posrnuti. Ne zato što sam izuzetni karakter, nego je mama poludila samnom u pubertetu kad sam se inatila za svaku sitnicu, a očito je ostalo nešto od tog inata i u tridesetima.

Pitaj me 101 put za taj kruh i svaki put ću odbiti, ali ostavi košaricu u blizini praktički bez riječi…a tu bi već mogla nestati cijela štruca.

I? bi li se nešto strašno dogodilo da i pojedem taj kruh? Ne bi. Ali…

Uvijek je nešto.

Danas je ručak kod familije, sutra kolega časti kolačima na poslu. Prekosutra idem s frendicom na kavu pa će pasti neke palačinke. Dan iza toga mi je nekako baš bio nagužvan s tisuću obaveza i nisam ništa stigla pa samo s nogu nabrzaka ubacim nešto u kljun. Pa je praznik, pa su blagdani, pa se opuštamo, pa putujemo… Uvijek je nešto.

Meni osobno, sada je puno lakše po tom pitanju jer me više nitko ne nudi s ničim. Valjda pretpostavljaju da ne jedem ništa. “Hoćeš lepinju? A ne ne, ti to ne jedeš.” (nisam sigurna jel me to veseli…)

Ali zašto? Pa samo zato jer već godinama “treniram” svoje bližnje na moj režim prehrane. Svima sam obznanila kako i zašto. Ne jednom, nego onih 100 puta. Zato još jednom dolazimo do one fraze da je fitness navika na duge staze. A ne moramo naviknuti samo sebe već i svoje bližnje. Onda više nećemo slušati “A opet si na dijeti?” kad odbiješ neku slasticu.

To traje, teško je, ali se isplati ako ne misliš svakih nekoliko mjeseci kretati ispočetka.

Sjeti se da navikavaš i sebe i njih i ako su tvoji bližnji već s tobom prošli xy odustajanja, onda će to očekivati od tebe i ovaj put. Drži sebe za riječ pa će tako i oni. Zato je puno lakše kad svoje ciljeve podjeliš sa što više dragih ljudi. Ako ništa drugo, stvarno je naporno objašnjavati zašto si sada, nakon cca četrdesetosmog odbijanja te famozne lepinje ili pečenog krumpira – odustala.

Pa iako sam se ipak namučila dok se svi skupa nismo navikli, imam jako jako veliku sreću da sam od svih bližnjih naišla na razumijevanje. A i sada pogotovo, ako je dogovor da idemo svi zajedno nešto negdje pojesti, idemo negdje gdje ima nečeg što ja jedem. Kad se radi roštilj, dočeka me i brdo povrća. Možda zvuči kao sitnica, pa normalno da idemo tamo gdje imam što jesti! Ali kad zbrojiš sve strogo-mesne restorane u Zagrebu i okolici, pa da nije teško zalutati u jedan takav ako se prethodno ne informiraš… reći ću samo da sam jako zahvalna na razumijevanju i na svim prehrambenim kompromisima ovih godina <3

Daklem, samo hrabro i smireno 🙂 Ako treba, 100 puta.

Pusa,

Maja